Kad su mi rekli da se priprema nova rubrika “Kako sam postala/postao fitnes instruktor” i da ja, već po nekom nepisanom pravilu “probijam led”, priznajem da sam se zamislila. Ljudi, to je takav tbt (throw back in time), da mogu slobodno da počnem priču sa Once upon a time…

Još kao dete volela sam pokret, scenu i muziku. Vežbala sam ritmičku gimnastiku, folklor, košarku, oprobala sam se i u karateu, plesnoj školi, jazz baletu. Volela sam da se takmičim, a svo slobodno vreme sam koristila da igram basket ili fudbal sa dečacima. Stariji brat me učio da igram stoni tenis, pa sam se tako dokopala i teniskog reketa i besomučno udarala lopticom o zid. Preko leta su bile nezaobilazne rolšule i biciklo. E, onda je došlo moje preseljenje iz Zagreba u Beograd i pauza u sportskim aktivnostima. Imala sam nepunih 18 godina, moja energičnost je bila upadljiva, toliko da su me ljudi često pitali gde se gasim. Bogami, pitaju i dan danas. 🙂

U Beogradu  me je zaintrigiralo nešto što me je podsetilo na ono što sam poslednje trenirala u Zagrebu – JAZZERCISE. Učlanila sam se u klub & the rest is history 😀 Svideo mi se koncept vežbanja u grupi, uz ritam muzike – uz muziku se čovek lakše kreće, motiviše, stimuliše. Imate osećaj da je vežbanje nekako lakše, a i kada vam je teško i kada biste odustali, pogledate oko sebe i vidite da se i drugi “muče” i ne odustaju (to je jedna od lepota grupnog treninga – sramota te da staneš dok svi drugi vežbaju). Vrlo brzo sam,željna promene, pronašla drugo mesto gde dve sestre držale časove aerobika. Budući da sam nekako uvek odskakala od grupe – trudila sam se da radim najpravilnije, uvek sam zabavljala i animirala druge u grupi – vrlo brzo su mi devojke predložile da sama počnem da vodim časove.  One su smatrale da sam talentovana, ja sam smatrala sam da sam isuviše mlada, neiskusna i neozbiljna. Međutim, ne možeš pobeći od sebe. Ubrzo mi je prijateljica rekla da u Sportskom Društvu Partizan traže intruktorku aerobika i predložila mi da pokušam. I tako, 1994 (!) godine odem na razgovor, kažem da nemam iskustva u vođenju časova, ali da bih da pokušam. Bacili su me u vatru – moj prvi i ujedno probni čas bio je sa 30ak žena koje je tada trenirao profesor fizičke kulture.- Sećam se da su direktor centra i profesor ušli u salu i rekli:

“Ovo je Violeta. Ona će sad da vam drži čas, pa ako vam se svidi, možda je i zadržimo”

Kakva je to trema bila. Srce mi je lupalo, toliko da sam mislila da ga svi čuju. Čas se završio gromoglasnim aplauzom, a ja sam sva drhtala. Evo, dok ovo pišem, osmeh mi titra na licu. Predivna uspomena, a reći ću vam samo da sam tamo ostala 6 i po godina. 🙂

Inače, MORAM da napomenem da smo tada koristili kasete i kasetofone, i nemojte se buniti što nema fotki, one počinju ovde:

Posle jednog od poslednjih časova na Tašu, 2002.

2004.  godine, sa koleginicama na jednoj od Nike konvencija u hali Pinki. P.S.  neke ćete možda i prepoznati 🙂

 

U međuvremenu sam pohađala razne konvencije i kurseve u želji za usavršavanjem, a tada je toga bilo jako malo. Godinama sam, kroz praksu, sticala znanje, i uz puno ljubavi, mašte i volje napredovala.

2005-2006, pripreme za Državno prvenstvo u Body Fitnesu

 

2011, u Zagrebu, nakon licenciranja Zumba B2 programa

 

Kad sam osetila da je vreme za promenu, promenila sam klub, prešla u Sportsku Akademiju Kočović, i proširila svoje znanje i na grupne fitnes treninge, a zatim i na individualne. Važno je napomenuti da sam imala divne kolege koji su nesebično delili svoje iskustvo i znanje sa mnom.

 

Na prolećnoj promociji 2016e, kod nas, u Sportskoj Akademiji Kočović

Polako sam stvorila svoj stil, a ljudi kod mene najviše ističu neiscrpnu energiju i osmeh. Naprosto, nije dovoljno da znate savršeno da izvedete i pokažete vežbu – ono što čini dobrog instruktora koji traje i čiji su časovi uvek puni jesu animacija, harizma, autoritet, interakcija. I da ljudi osete da zaista volite to što radite, da uživate, da se zabavljate.  Da ste tu da ih motivišete, inspirišete i da ste otvoreni za razgovor i konsultacije. Važno je da vam ljudi veruju.

Prolećna Kočović promocija, 2017. godina

Da preciziramo – fitnesom se bavim 23 godine. Od svoje 19e. Da, imam 43 godine. 🙂 I još nemam nameru da stanem. Još uvek sa istom energijom vodim časove, još uvek me “radi”. I dok u meni ima te ljubavi, dok me zdravlje služi i dok god vidim nasmejana i zadovoljna lica na svojim časovim – nema penzije.

Vidimo se na treninzima!

Violeta.