Čim je počela priča o ovoj rubrici, nisam ni jedne sekunde dovodio u pitanje o kom programu ću pisati.

Svi koji me znaju ili su probali ijedan trening kod mene, znaju da je moja najveća ljubav BODY ATTACK. I to kakva ljubav. Ljubav koja traje već 10 godina, i koja me motiviše uvek iznova i iznova. BodyAttack je definitivno najizazovniji, najzanimljiviji i najmoćniji fitnes program koji sam ikada radio – jedini koji mi omogućava da pomeram svoje granice i jedini koji pomera moje limite izdržljivosti.

A sve je počelo ovako…

Pre deset godina, ušao sam u jednu teretanu da se raspitam o treninzima. Grupni fitnes, naravno, tada nije dolazio u obzir jer: bože, to je za žene, a nama muškarcima je mesto u teretani. Te, 2007. godine, i nije bio neki veliki izbor teretana, čak ni u Beogradu, a vođenje računa o sopstvenom telu na ovaj način nije bilo baš razvijeno. Bar ne u Srbiji 🙂  Dakle, osim dizanja tegova, ništa drugo nije ulazilo u igru.

Međutim, posle mesec dana neumornog dizanja tegova, mene i još dva momka iz teretane devojka sa pulta izazvala je odemo na jedan BodyAttack trening. Budući da volim izazove, prihvatio sam ovo bez pogovora. Ušli smo u salu, okruženi gomilom žena. I instruktor je bila devojka. Rekoh sebi: ma okej, mlatnućemo par puta levo desno, biće zabavno i eto, izazov odrađen.

Poče trening i počeše pesme da se ređaju. I počeh ja da tražim kantu da se ispovraćam. Toliko mi je bilo teško. Bacim pogled da vidim koliko još ima do kraja, kad ono, prošlo desetak minuta od početka. Tada sam shvatio  kolike predrasude sam imao prema grupnom vežbanju. I od tog treninga sam krenuo redovno da odlazim na grupne treninge.

Najzanimljivije mi je bilo to što sam, sa svakim treningom, pomerao svoje granice izdržljivosti. Znate, fenomalna BodyAttack muzika je tu jako važna. Ona je ta koja te vuče da uradiš više, skočiš dalje, istrčiš brže.

Posle godinu i po aktivnog vežbanja, dobio sam prvu ponudu da održim BodyAttack trening. I znate šta? Svi su bili skeptični i u fazonu – da li ja to mogu da izvedem, jer, kako će mršavi dečko od jedva 60kg da iznese jedan toliko zahtevan program? No, bio im je potreban instruktor, a ja sam bio uporan u svojoj želji i… i na kraju dobih svoj termin. Noć pre prvog treninga nisam oka sklopio.  Razmišljao sam o tome šta ću i kako reći, ponavljao sam koreografiju, razmišljao šta bi moglo poći po zlu. Pojma nisam imao šta da očekujem.


I konačno, svanulo je jutro. Tog dana se sećam kao da se dogodio juče. Fitnes centar na Banjici, neka stara i poznata lica + mnogo novih koji razmišljaju u fazonu: ovaj će da nam drži trening… ? Mnogo upitnika lebdelo je u vazduhu, i sve sam ih osetio.

Imao sam strašnu tremu, znojio sam se i srce je lupalo kao ludo. Ali šta je tu je – ušao sam,  pustio muziku i moja energija, zbog koje me ljudi i dalje najčešće vezuju za ovaj program, isplivala je na površinu. Trening se završio i, sećam se, čak su i skeptici ostali bez reči.

Sve posle toga je san koji živim i dan danas – san da BodyAttack pomera granice, da inspiriše moje vežbače i mene i da mi pomaže da budem dobar u poslu koji volim.

 

 

Ponosan sam na to što sam mnoge ljude motivisao da zavole ovaj program, čak i one kojima se činilo da je BodyAttack iznad njihovih mogućnosti.  Ponosan sam na ljude koji vežbaju sa mnom već godinama. I ponosan sam na to što je u meni isti onaj žar sa prvog treninga.

Do sledećeg BodyAttacka, veliki pozdrav,

Saša Ružić.