Ljudi, pratite li Olimpijadu? Meni svakog dana srce ispreskače po nekoliko puta! Košarkaši me noćas ostaviše bez daha, a prekjuče su mi zbog odbojkašica suze krenule… Ludilo od emocija i radosti!

I tako danas, bila na treningu u Zemunu, pošteno se preznojala u teretani, i sva srećna što stižem knap na utakmicu žensku košarkašku, ulećem u svlačionicu i krećem prema tušu. Razmišljam kako ću da bodrim naše carice to jest lavice, kad odjednom, vidim ispred sebe devojku. Stoji nasred svlačionice, umotana u peškir, ispod peškira donji deo trenerke. Deluje zbunjeno i nesigurno. Nit tamo nit ‘vamo. Nisam je nikad pre videla, kapiram da je nova. Setim se sebe kad sam bila nova u Kočoviću. Sve me nešto bilo blam i sve mi nešto bilo čudno. I onda, pored osoblja, par sjajnih žena mi je prišlo i ohrabrilo me. Možda je danas red na mene, da ja nekom budem ohrabrenje. Nasmešim joj se i pitam:

– Ćao. Je l sve u redu?
– Jeste.
– Sigurno?
– Ne. U stvari, ne znam šta da radim.

Gledam je. I dalje ne kapiram problem. Pitam jasno i glasno:

– Sa čim konkretno? Šta je problem, ‘de je zapelo?

Da, ja nisam najsuptilnija osoba na svetu, ali imam dobre namere! Srećom, reši devojka da kaže gde je zapelo:

– Ne znam kako da odem do tuša. Stidim se. Šta ako neko uđe?
– Pa dobro, imaš peškir. Za početak, skini tu trenerku i majicu, lepo obmotaj taj peškir i tako ideš do tuša.
– Šta ako neko uđe u međuvremenu?
– Pa, ta osoba koja uđe, sigurno neće biti usredsređena na to što ti ideš ka tušu, sa peškirom oko sebe. To svi radimo. I još nešto – ljudi su na treningu i posle treninga uglavnom usredsređeni na sebe i svoje osećaje i svoje obaveze. Ne gledaju toliko jedni druge. Osim ako neko zatraži pomoć, kao što si ti malopre zatražila.
– Ali ja nisam tražila pomoć!
– Pa nisi, ali si stajala tu zbunjeno i nisam te mogla ostaviti tako. I samo da znaš, ovde su ti tuševi divota, novi i moderni i prelepi, tako da definitivno želiš da ih što pre upoznaš! I neću te nagovarati još 100 godina, hoću da stignem na žensku košarku!
– Pa i ja to hoću!
– Kreći onda!

I poslušala me Tatjana. Posle mi je, kad smo se srele na izlazu, pružila ruku i rekla da se zove Tatjana. I zahvalila mi se. I rekla da je sad malo blam što je oko tako banalne stvari napravila frku.

Ali, nekad su baš te, banalne stvari, prilično problematične. Kao na primer: Kako se presvući u svlačionici. A u trenutku kad skapiramo da ljudi mnogo manje misle o nama nego što mi to mislimo, sve postaje mnogo lakše 🙂 Svi smo mi ovde da bi nam bilo bolje i lepše. Nema se vremena za tuđa posla! Osim ako nekome treba podrška i ohrabrenje 🙂

Nego, kakve su kraljice ove naše košarkašice! Bravo za njih! Sad nas čeka burno veče i burna nedelja, ako ih preživim, pišem vam sledeće nedelje!

Napred Naši!