Dakle, ljudi, ne verujem da mi se ovo ponovo dešava! Mesec je jun. Vreme je haljinica i šorceva i vitkih nogu. Ali ne i za mene. A ja mnogo volim haljinice i šorceve i vitke noge. Ali na drugima, ne na sebi. Iz prostog razloga što ja ne posedujem ništa od ta tri.

Ne pamtim kad sam poslednji put kupila kratku haljinu, o šorcu da i ne pričam. Verovatno u osnovnoj školi.

Kako to mislite, ZAŠTO? Pa zbog viška.

Zato što se ne osećam dobro u šorcevima i haljinicama. Zato što imam 17 kilograma viška. I dobro, neko ima višak i lepo mu je, i to je meni skroz okej. Ali meni nije lepo s mojim viškom. Ja se bre tokom leta zamotam u one ogrtače i u dugačke suknje i u svašta i pravim se kul. A u stvari čeznem za kratkom haljinicom i za onom nekadašnjom lakoćom i poletnošću, koje se sećam kao kroz maglu.

Prekasno ti je sad, leto je već tu!

Tako viču ljudi. Ma nemoj. E pa, kapiram da nikad nije kasno da čovek reši da mu bude dobro. Nije mi toliko stalo do izgleda, koliko mi je stalo do toga da se dobro osećam. Da ne budem ljuta kad se pogledam u ogledalo. Da ne padam u agoniju svaki put kad lift prestane da radi pa moram da se uspentram na 4. sprat. Da budem bre okej sama sa sobom.

Dakle, počinjem da vežbam!

Ali. Šta odabrati?

E, tu kreće ludilo. Te ovi, te oni. Te onaj centar, te ovaj personalni trener. Te kućne vežbe uz youtube, te trčanje. Ma kako da znam šta je prava stvar za mene? Onda nekako zaključim da je najbolje da odaberem neki fitnes centar, pa da mi tamo sve lepo objasne. I tu ja malo naćulim uši, malo izguglam, i zaključim da je Sportska Akademija Kočović to što bi moglo da mi odgovara. Zato što:

– Blizu su (imaju 5 centara a ovaj u Zemunu mi je bukvalno na 5 minuta od stana)
– Profesionalni su ( imaju strava trenere i ekipu i svi zajedno pružili su mi sve moguće i nemoguće informacije i pokazali beskrajno strpljenje)
– Deluju dosta kul (imaju prelep, moderan i čist prostor, lepo komuniciraju na Fejsu i mnogo su ljubazni preko telefona)
– Prati ih dobar glas (mnogi poznanici i drugari već godinama treniraju kod njih i obožavaju ih)
– Imaju tradiciju (20 godina, ej!)

Hoću li se uklopiti?

Iskreno, pojma nemam. Nisam baš neki ložiona tip, i ne mogu sebe da zamislim kako prepuna euforije idem na trening. Prvi trening mi je sad, u subotu. Imam malo i tremu. Ali rešila sam, i počinjem. Pa, možda neću uhvatiti poslednji voz za ovoletnji šorc. Ali ću svakako uhvatiti voz koji vodi ka dobrom osećaju.

Dakle:

Nemam izgovor. Treniram.

Sledećeg petka pišem vam o utiscima! (Ako preživim)

Vaša,

Maja iz kraja