Početkom godine proglasili smo člana godine – Ivana Fišera. Sa ravno 329 dolazaka, Ivan je zasluženo poneo titulu Naj člana, i pokupio brojne ovacije. 🙂

Poželeli smo da postavimo Ivanu nekoliko pitanja, i otkrijemo tajnu njegove istrajnosti i uspeha.

fisher

1. Za početak, Ivane, čestitamo! Proglašeni ste za najupornijeg člana 2014. godine – imali ste 329 dolazaka za 365 dana! Je li Vas ova cifra iznenadila, ili vodite preciznu evidenciju svojih treninga?

Ne, nije me iznenadila, ova godina je stvarno bila “bogata” treninzima, mada sam zbog bolesti pauzirao celog januara i dobar deo februara. Izgleda da sam to posle uspešno nadoknadio. Inače, ne vodim evidenciju svojih treninga.

2. Zbog čega trenirate? Šta je to što Vas inspiriše da budete toliko uporni i redovni?

Iz više razloga. Zdravlje je, naravno, na prvom mestu. Fizičko, a posledično tome i psihičko. Prosto je neverovatno koliko se čovek oseća sposobnije, otpornije, pokretnije, sav stres nestane. Pored toga, važan pokretač je zadovoljstvo odlaska na trening, jer sam u SAK Banjica uvek okružen dobrom energijom, a i druženje, koje, iako se odvija samo u kratkim pauzama, predstavlja dodatnu motivaciju. Vežbači, treneri – svi smo jedna velika ekipa…

3. Svi znamo da postoje dani kada nam nije ni do ustajanja iz kreveta, a kamoli do treninga. Vi očito nemate problem sa takvim momentima? Ili imate neku tajnu za kojom posežete kad stignu “žute minute”?

Haha.. Ja jedva čekam da odem na trening, to se meni nikada ne dešava. Kakva laž! Šalu na stranu, svako ima “te dane”, pa i ja… Ima par stvari koje mi tu pomažu, a to su: kao prvo, vežbanje stvara zavisnost (bukvalno), tako da odlazak na trening postaje potreba, drugo – javlja se griža savesti kada se ne ode na trening, a treće i najvažnije – uvek se podsetim kako ću se zadovoljno osećati nakon treninga, a i tu je uvek moja ćerka koja me na to podseti. Da, to nisam pomenuo, a biću potpuno iskren – kada vas uhvati tzv. “kriza srednjih godina”, ništa što se tiče iluzije održavanja mladosti nije teško.

4. Porodičan ste čovek. Mnogi ljudi kažu – “Trenirao bih, ali nemam kad – posao, deca…” Kako vaša porodica reaguje na vašu strast prema fitnesu? Da li ste uspeli da deo svoje energije prenesete na njih?

Porodica me apsolutno podržava, i takođe ide na fitnes, doduše malo manje od mene. Jedni druge hrabrimo i motivišemo na trening. Rekao bih da sam uspeo da ih “zarazim”, mada mi tu i tamo kažu da “preterujem” (što je meni potpuno svojstveno).Što se tiče slobodnog vremena za odlazak na treninge, mislim da je stvar dobre organizacije, odnosno stvar prioriteta u životu. Svako može da odvoji sat vremena dnevno da uradi nešto za sebe.

5. Čest ste gost na grupnim treninzima, ali i u teretani. Činjenica je – na grupnim treninzima i dalje su brojnije dame, jer mnogim momcima je i dalje neobično da zamisle sebe u fitnes sali u kojoj nema sprava i tegova. Kada ste otkrili grupne programe, i šta je to što Vas vraća takvoj vrsti treninga?

Da, veoma interesantno pitanje. Kod nas vlada “balkanski mačo sindrom”, prema kome muškarci treba da idu samo u teretanu, a grupne (fitnes) vežbe su za devojke. Kako pogrešan pristup! Nemojte da mislite da protežiram bilo koju vrstu treninga. Jednostavno, mislim da je svaka vrsta treninga dobra i da sve treba upražnjavati. A, pre svega mislim na potrebu za kondicijom, bez koje nema nikakvog drugog vežbanja – znači kondicija = fitnes. Mislim da je pored “sirove snage” potrebna i izdržljivost i da je potrebno angažovati što više grupa mišića, i to različitim vežbama. A to se najbolje postiže kombinacijom teretane i fitnesa. Doduše, da ne ispadne da ja, kao amater vežbač previše mudrujem, svako zna šta želi da napravi od svog tela, pa valjda prema tome i bira vežbe. Inače, tačna je konstatacija da sam ja među malobrojnim muškarcima koji posećuju neke fitnes programe, ali moram da naglasim da meni nimalo ne smeta model “blažen među ženama”. Ja sam se navikao na njih, a i one, valjda, na mene.

6. Danas se mnogi, i mlađi i stariji, suočavaju sa problemom motivacije. Kreću da treniraju “od nove godine”, “od ponedeljka”, nakon raskida veze… Često su to motivi koji ne traju dovoljno dugo, i stoga dolazi do odustajanja. Imate li da poručite nešto ljudima koji se suočavaju sa takvim problemom? Imate li “recept” za istrajnost i uspeh?

Da, motivacija je ključni aspekt svih životnih odluka, pa samim tim i vežbanja. Ja bih kao glavne “pokretače” vežbanja naveo: zdravlje, estetiku (mišići, kilogrami, “večna mladost”), anti-stres terapiju, druženje… Stvarni motiv je kombinacija ovih faktora u različitim razmerama. Istrajnost uz dobar motiv je jedini recept za uspeh. A verujte, jednom kada se zarazite i vidite sve prednosti, teško dolazi do odustajanja. Univerzalnog recepta nema. Jednostavno, potrebno je da u čoveku sazri svest o tome da mora da učini nešto za SEBE, za SVOJ kvalitet života, i da u to ime mora malo da se potrudi. I da za sve to nikada nije kasno.